Ovo je moja priča...

Jako sam srećna zbog svih slatkih stvari koje su mi se desile od onog dana kada sam objvila prvi post. A sada, dugujem vam objašnjenje zašto toliko ličim na Acaciu Brinley Clark....

Počeću od samog početka, od sjemena moje priče, možda me kasnije ne budete osuđivali ali imate razloga.

Kada sam krenula u srednju školu izgledala sam kao svaki drugi tinejdžer-obično. Bila sam normalne težine 57 kg visine 173cm. Živela sam srećno. Bila sam okružena prijateljima, bar sam ja tako mislila. Tada sam živela u Crnoj Gori. Komšinica mi je bila Iva. Nisam ni znala koliko sam zapravo bila srećna tih godina. Smijala se pjevala trčala, disala punim plućima, a sada, ne mogu reći za sebe da sam toliko razdragana i vesela.
 Početkom moje 16godine, postala sam anoreksična.  Smršala sam preko 20 kila! Ne znam ni sama kako. Svi će reći ,, Ova nije normalna!''. Ne, od jednom nisam bila gladna, jela sam i hranila se kada sam osećala glad, koje nije ni bilo: sokići od pomorandže, poveći sendviči i dosta vode. To bi sačinjavalo moj dnevni ritual obroka. Nisam osećala potrebu za hranom, čak bi me i mama opominjala za ručak. Ali ja sam odgurkivala tanjir, ili još gore, odlazila na trčanje sa drugaricom. To je za moj organizam značio pad imuniteta. Sa 57 dobrih kila pala sam na 32! Hej 32! Bila sam kao kostur. Mama je odmah reagovala, javila se lekaru. Onesvestila sam se 3 puta. Ostala sam u bolnici gdje sam svako jutro dobijala obilni i kalorični doručak koji je bio veći nego normalni. Ja sam se polako gojila, za kratak period vremena ugojila sam se samo 3 kila.

Izgledala sam kao ova cura, još gora

Sada sledi onaj najgori deo priče tako da idite ako ne želite da čujete.
Pošto sam bila prepremršava, imunitet je skoro opao i bila sam izložena raznim blestima. Ali nažalost mene je odabrala najgora-rak kože! Mama je tih dana bila slomljena. Ne znate, i ne želim da znate kako je to imati rak. Mršava, oboljela, slaba, svi su znali da neću preživeti, samo je bilo pitanje dana kada ću izdahnuti i otići u anđele. 

Mama me je držala za ruku svaku noć pre spavanje. Ruke su mi bile hladne, koža bleda, podočnjaci natečeni, usta pakleno crvena i puna herpesa. Kosa, bleda, nogice tanke, struk gipak. Ljudi su se plašili da me zagrle od strahaa da se ne polomim.
Tih dana sam očekivala mnoge posete, ali niko od mojih drugara nije došao. Nije ni upalio mobilni i iskucao tekstualnu poruku: ,, Brzo se oporavi ☺''. Koliko sam im bila bitna, a znali su svi. Svi su znali moju priču. A onda, na vrata je ušla Iva, sa mamom. Rekla mi je najlepše reči, mazila po kosici. Znala sam da je kraj, ali sam se nadala da ostanem bar zbog Ive.

Godinu dana kasnije ugojila sam se i došla na 45 kg, koliko imam i sada. Polako sam se oporavljala od raka, jer sam bila jača i zdravija.  Kada sam izašla iz bolnice, ličila sam na aždaju. Vratila sam se u školu, ali niko, ama baš niko nije došao da mi kaže nešto. Osjećala sam usamljenost. Ali dobila sam poziv za Francusku i tamo upoznala prijatelje. Pošto su išli učenici iz drugih srednjih, pošao je i Saša.
Ja sam se skroz okrenula Acaciji, jer sam morala uzeti nečiji stajling. Izgledala sam kao krpa! Ja inače sličim na nju, ali sam frizuru uradila kaon ona i oblačim se kao ona. takođe se tako i šminkam. Ali ja sam znatno mršavija od nje i bleđa jer sam kroz život dosta stojala na stabilnim nogama.

Nadam se da vam se sviđa post i ako je tužan, ali nekada je sudbina takva kakva jeste. Ove godine i planiram da uradim drugačiji stajling, samo ovog puta moj.

Ćaos Sunny